Gingiviti i parodontopatije, danas s pravom sve češće spominjani, ubrajaju se u grupu oboljenja potpornog aparata zuba. Ona su prema svetskim istraživanjima, pored karijesa zuba, najrasprostranjenija oboljenja ljudi. Smatra se da većina odraslih i oko trećina dece ima ova oboljenja, a značaj im je još veći tim pre što su ona glavni uzrok gubitka zuba posle 45. godine života.
Šta su to zapravo oboljenja potpornog aparata zuba?
Pre svega potporni aparat-parodoncijum čine tkiva koja okružuju zub pružajući mu potporu, čime omogućavaju njegovu funkciju. Tu spadaju gingiva (desni), periodoncijum tkivo koje vezuje koren zuba za kost vilice), cement korena zuba i sama vilična kost. Shodno tome, kada proces zahvata samo desni nastaju gingiviti a kada se proširi na ceo potporni aparat nastaju parodontopatije.
Uzrok ovih oboljenja je poznat. To su naslage na zubima, “dentalni plak”, čiji najznačajniji deo čine mikroorganizmi. Oni zajedno sa “faktorima rizika” kao sto su loša oralna higijena, neadekvatna ishrana, karijes, pušenje duvana itd. dovode do razvoja bolesti. Ukoliko se plak ne odstrani sa zuba u njega se talože minerali pljuvačke i nastaje zubni kamenac koji ubrzava napredovanje bolesti. Na početku bivaju zahvaćene samo desni koje su blago otečene, crvene i krvare prvo samo na provokaciju (pranje zuba), a kasnije i na najmanji nadražaj. Takođe može se javiti osećaj trnjenja ili pečenja kao i osećaj stranog tela između zuba zbog otoka desni. Daljim prodorom infekcije bivaju zahvaćena i druga potporna tkiva, pa i kost vilice koja se razara te tako nastaju parodontalni džepovi. U njima se stvara gnojni eksudat što dovodi do pojave neprijatnog zadaha iz usta. Zubi gube potporu, poćinju da se klate, pomeraju i isplivavaju da bi na kraju došlo do ispadanja zuba. Ono što je veoma važno jeste da nema bola praktično sve dok se ne pojave komplikacije (apscesi, ciste, sinuzitis, infekcija okolnih tkiva) kada je bolest već u poodmaklom stadijumu a lečenje znatno otežano.
Terapija ovih oboljenja zavisi od stadijuma bolesti. Ukoliko se radi o počenoj fazi lečenje se svodi na eliminaciju infekcije i to metodama otkrivanja i uklanjanja dentalnog plaka i zubnog kamenca. Pri tome važno je otkloniti i “faktore rizika” da bi se sprečio dalji razvoj bolesti, obučiti pacijenta o pravilnom održavanju oralne higijene i vršiti redovne kontrole. Ako je već doslo do pojave parodontalnih džepova cilj terapije je da se njihovom obradom-kiretažom uklone sva obolela tkiva i na taj način oni odstrane ili se smanji njihova dubina. Ukoliko to nije moguće zbog prevelike dubine džepa i velikog razaranja kosti vrše se hirurški zahvati tokom kojih se pod kontrolom oka obrađuju džepovi, a moguće je i nadoknaditi razorenu kost plasiranjem veštačke kosti i tako produžiti vek trajanja zuba. Bez obzira na sve mogućnosti savremene terapije parodontopatija mnogo je bolje da se pacijenti javljaju stomatologu na redovne kontrole ili kada primete i najmanje promene na desnima i zubima, jer ja tada lečenje najlakše, a rezultati terapije najbolji.