Nedostatak jednog ili više zuba je veoma rasprostranjena pojava, ne samo kod odraslih osoba već i kod velikog broja dece, te zbog toga predstavlja značajan problem savremene stomatologije. Krezubost je sindrom koji karakteriše gubitak stalnih zuba u zubnom nizu gornje ili donje vilice. To nije bolest, već stanje nastalo kao posledica oboljenja zuba, potpornog tkiva, vilične kosti i drugih tkiva usne duplje.
Šta je to što najčešće dovodi do gubitka zuba? Na prvom mestu karijes, koji ako se ne sanira na vreme dovodi do velikih destrukcija ne samo krunice zuba već i korena i same kosti, te je tada jedini izlaz vađenje zuba. Zatim parodontopatije, koje dovode do labavljenja i klaćenja, a na kraju i ispadanja zuba. Različite povrede zuba i vilica takođe uzrokuju njihov gubitak. Poremećaji u razvoju, kao sto su poremećaji nicanja stalnih zuba i nepravilnosti u broju zuba, su još jedan u nizu faktora koji mogu da uslove nedostatak zuba. No bez obzira kako da gubitak nastane, posledice su u suštini uvek iste.
Nedostatak zuba uslovljava pomeranje preostalih zuba prema bezubom polju; njihovo naginjanje prema praznom prostoru, pa čak i horizontalno pomeranje u taj prostor, zatim obrtanje zuba oko uzdužne osovine kao i “isplivavanje” zuba prema bezubom polju suprotne vilice. Sve ovo uslovljava promenu u odnosu između vilica što kasnije dovodi do promena i bolova u samom viličnom zglobu. Gubitak zuba uslovljava i smetnje u žvakanju, gutanju, govoru pogotovo kada je u pitanju nedostatak prednjih zuba, kao i estetske smetnje.
Zbog svega navedenog adekvatna terapija krezubosti je od izuzetnog značaja, a zahvaljujući savremenim materijalima ona je i izuzetno uspešna.
Izgubljene zube zamenjuju protetski radovi koji mogu biti fiksni i mobilni.
Fiksne nadoknade se ne vade iz usta, a u zavisnosti od toga koliko zuba nadoknađuju dele se na krunice (kada nedostaju pojedinačni zubi) i mostove (kada nedostaje više zuba u nizu). Krunice i mostovi se izrađuju od metala na koji se nanosi visokokvalitetna keramika, a oblik i boja im se podešavaju individualno, naspram preostalih zuba. Takođe danas postoji i bezmetalna keramika (na cirkonijum osnovi) koja svojim kvalitetom i estetskim osobinama zadovoljava i najviše kriterijume.
S druge strane mobilne tj. pokretne nadoknade poznate kao proteze, se vade iz usta pacijenta, a mogu biti totalne (kada nedostaju svi zubi u vilici) i parcijalne (kada nedostaje nekoliko zuba). Parcijalnih proteza ima nekoliko vrsta. One mogu biti pločaste koje se izrađuju od akrilata i po savremenim shvatanjima spadaju u privremene nadoknade jer se posle najviše tri do četiri godine moraju menjati. Druga vrsta su parcijalne skeletirane proteze koje imaju metalni skelet kao osnovu, mnogo bolje prenose sile žvakanja i zato spadaju u trajne nadoknade. Takođe postoje i tzv. valplast proteze koje se izrađuju od novih savitljivih, samim tim nesalomivih plastičnih materijala; mnogo su tanje i lakše za nošenje te ih pacijenti dobro prihvataju. Danas, najznačajnije mesto, što se proteza tiče zauzimaju proteze na implantatima koje ne samo da su najbolje sa fiziološkog i funkcionalnog aspekta već i što se estetskih osobina tiče, a pacijentima pružaju najbolji i najsigurniji osećaj.
Koji će se od ovih protetskih radova primeniti zavisi od kliničke slike krezubosti što znači najpre od broja i rasporeda preostalih zuba, ali i od stanja bezubog grebena, pa se zato određuje za svakog pacijenta ponaosob nakon detaljnog stomatološkog pregleda.